Pesma o Beogradu - Manojle Gavrilović


Ležiš u snu srne
na rogu jelena,
kroz koji mala
jutra proleću.

Ti si ogrlica
od belih višanja,
ti si Mesec
od duge ispleten.

Noću se na Avalu penješ
sa zvezdom o ramenu,
danju kroz tvoja rebra
mala sunca protiču.

Ispod zidina Kalemegdana
prolazim ja,i oko mene
skupljaju se seni
svih koji su jednom
takođe živeli

I ja sam,vidim to
već bivši prolaznik
-nekom će isto ovako vekovi
da se otvore i usta u nemi krik

Kao meni što se
još od Rimljana noć
iznad bedema digla
i vidim,opet
od nekog roba da je
ostala samo cigla

Ostaju kule ove
i Dunav i Sava
i ovaj rt železni
što se brusi katkad
i oštri o valove
a,svi mi
sem duha/ko ga je imo/
po njemu prolazimo.

Nekoliko zategnutih žica lebdi iznad gustih krovova.
Jedno mrko lice tamo sedi i broji,dane i godine.
Paučina treperi.
Stoji nebo otvoreno,konjić galopira nebom.
Radosno,sasvim malo sunce,visi iznad grada.

Novčić istrošen,crn.

Na novčiću čovečija glava.

Spomen na Skadarliju


Skadarlija,puna dima,
još mi noću ne da mira,
još u mutnim tutnje snima
"Dva Jelena","Tri šešira".

Još sa Borom,pokraj vina,
na uvele mislim ruže
jošte oko brade Tina
leptirice noćne kruže.

Jošte na dnu svijesti sine
plav plamičak usred mraka,
kad s ciganske violine
krupne suze truni Raka.

Još se penjem zorom plavom
uz kaldrmu,bez računa,
s praznom kesom,praznom glavom
ali srca do dna puna.

Znam da nema više mosta
do minulog carstva sjena,
al još osta boca dosta
u podrumu uspomena.

....